"PF...moj omiljeni bend zauvek!!! Sto se Nicka kao bubnjara tice, slusajuci PF nikad mi se nije dojmilo da je to ne znam kako zahtevna svirka...medjutim, kolo srece se okrece i dodje na mene red da pokazem sta znam
Menjao ja jednom drugara na jednoj svirci, taj njegov bend svira dosta floyda...pomislih lako cu to, sve znam. Kad sam zeo za bubanj i krenuo da sviram....shvatih Boze koja sam ja budala. Postoji toliko trikova u ovim pesmama sa promenom feela i tako nekim melanholicnim sviranjem da to nije normalno. Evo NPR. u Time razlika izmedju "strofe" i "refena" koliko je zeznuto taj prelaz iz jednog feela u drugi tako smooth odsvirati!!! 
P.s. Kum mi bio na koncertu Watersa u Zagrebu....sta reci a ne zaplakti..."
Mislim da bi mogli da porazgovaramo i o ovom, jako bitnom, elementu sviranja, kako bubnjara tako i celog benda! Svako ko se ozbiljnije bavio "crnackim" zanrovima (funk, jazz, blues, soul, reggae, ska itd...) je morao da savlada barem rudimentarno pomeranje gruva unapred (npr. swing) ili unazad (blues, reggae...) koje zapravo daje smek toj muzici i bez toga zvuci stegnuto i kompjuterski. E, sad dolazimo i do kompleksnije primene takvih pomeranja kao sto je Miron lepo primetio u PF pesmama. Da ne smaram sa primerima (to moze da ostanne za naredne postove: ), mnogi bendovi raznih zanrova, sto stariji sto noviji, u svojim pesmama imaju suptilne promene izmedju npr. strofe i refrena ili bridza i ostatka pesme u solo deonicama itd... Evo konkretan primer jako slican gorenavedenom. Imao sam priliku da iz blizine (prakticno iza ledja bubnjara) pratim koncert jednog Americkog ska benda (da me ubijete ne mogu da se setim imena) i posle par pesama skontam da ceo bend, kako krene refren, povuce unazad sasvim dovoljno da promeni gruv i da sve nekako "sedne" i zazvuci masno. Nista drugacije nije i u dosta pesama Metallice, iskusnog Pink Floyda i mnogih drugih, negde suptilno, a negde bas osetno! Poenta je da ceo bend ucestvuje u tom "shiftu" i to daje bas upecatljive efekte na atmosferu u pesmi!
Bukvalno! Mislim da je malo nezgodno rasclaniti bas svaki detalj tog "napred" ili "nazad" pomeranja (da li je dobos iza klika ili je gitara ispred) bas zato sto svaki muzicar to radi na svoj nacin i svaka pesma ili bilo koja kompozicija ima svoje posebne momente kad to treba da se dogodi. Banalan primer; sviras neku pesmu sam i nabiflas svaki gruv i prelaz, onda odes na probu sa bendom i ponovo moras to isto dok se svi ne uklope kako treba (dve, tri, pet proba ili vise zavisno od tezine pesme i kvaliteta muzicara) i to je sve super do nastupa kad skontas da publiku ne "vozi", pa na licu mesta svi (nazalost, ne uvek svi) jure da to zazvuci. Posle par svirki svi padaju na teme kako svirate tu i tu pesmu, medjutim odes li na probu kod drugara iz drugog benda i probas to isto sa njima, nije ni blizu - aj jovo nanovo! Veliki muzicari su veliki i zato sto jako brzo osete kad i gde treba da pomeraju gruv u odnosu na sve ostale sa kojima sviraju! Very tricky stuff! Cika Dennis je lepo objasnio svoj pristup "In the pocket", topla preporuka svima koje zanima kako to rade majstori! 
Imao sam prilike da radim sa par ljudi koji lako nose epitet "tiranin", pored kojih sam naučio jako bitne stvari u aranžmanskom i stilskom sviranju samo zato što sam video i shvatio koliko je to što frenetično zagovaraju i sa žarom ukazuju svima na greške (čitaj - kenjaju svima k'o da su najpametniji), ustvari u korist ukupnog zvuka i višeg kvaliteta svirke! Dakle, bitno je koliko se ekipa u bendu kapira (ne ispred dragstora:) i koliko članovi mogu jedni druge da "povuku" nabolje!